Zašto od majmuna ne može nastati čovek i šta je problematično u ilustraciji evolucije čoveka?

Udovoljite mi, molim Vas, i ukucajte reč „evolucija“ u Vaš omiljeni internet pretraživač. Zatim, pogledajte koje se sve slike vezuju upravo za ovu reč. Ono što najverovatnije dominira na Vašem ekranu su, uz par izuzetaka, vaijacije na temu linearnog prelaza iz nečega što liči na majmuna do čoveka. Neretko se mogu videti i različita, često kreativna i ponekad zabavna, predviđanja izgleda čoveka budućnosti. Ovakav prikaz evolucije potpuno je u suprotnosti sa savremenim znanjima evolucione biologije i u velikoj meri doprinosi slabom razumevanju evolucionih procesa. Stoga je ovaj tekst osmišljen kao svojevrsna kritika grafičkog prikazivanja reči „evolucija“ u internet pretraživačima i predstavlja pokušaj da se razjasne osnovni principi evolucione biologije.

Šta je sve problematično u gorenavedenom grafičkom prikazivanju reči „evolucija“?

Pre svega, ilustrovati reč „evolucija“ na ovakav, linearan način predstavlja ostatke davno prevaziđenog koncepta tzv. „velikog lanca postojanja“ (lat. scala naturae). Prema ovom konceptu neživa priroda i svi organizmi postavljeni po tačno utvrđenim kriterijumima uz postojanje strogog hijerarhijskog ustrojstva. Tako se na dnu lestvice nalazi neživa priroda – stene, zatim slede biljke, životinje i na kraju ljudi. Temelji ovakve ideje sežu sve do antičkih filozofa, dok su hrišćanski filozofi u „veliki lanac postojanja“ uvrstili i različite natprirodne entitete. Zajedničko za sve zastupnike „velikog lanca postojanja“ jeste nemogućnost bilo kakve promene (evolucije). Drugim rečima, ovakav pogled na svet u potpunosti podržava biološki esencijalizam prema kome se organizmi ne mogu menjati – evoluirati. Savremena saznanja evolucione i molekularne biologije, nedvosmisleno pokazuju veliku složenost i razgranatost stabla života, a prosta linearnost evolucione istorije života je prevaziđen koncept već više od 150 godina.

Drugi veoma važan problem same ilustracije predstavlja potpuna antropocentričnost. Podsetiću Vas da je Homo sapiens sapiens samo još jedna u nizu miliona različitih vrsta naše planete koja je nastala pre svega 200 hiljada godina. Ukoliko uzmemo u obzir i sve izumrle vrste koje su ranije postojale, doprinos ljudi u ukupnoj biološkoj raznovrsnosti planete Zemlje je zaista skroman. S druge strane, ogroman uticaj koji ljudi imaju na globalno zagrevanje i zagađenje planete je nesporan, ali to ipak predstavlja jednu sasvim posebnu temu za razmatranje.

Ovakva ilustracija evolucije sugeriše evoluciju kao nekakav očigledan progres. Tako je čovek kroz datu seriju slika predstavljen kako se postepeno uspravlja, postaje krupniji, koristi različite alatke, a često mu se i predviđa budući izgled. Više je razloga zbog kojih je takvo shvatanje evolucionih procesa netačno. Pre svega, takva slika implicira da evolucija uvek mora ići u pravcu nekakvog povećavanja telesnih dimenzija, uvećavanja složenosti kompletnog telesnog sklopa, itd. Ovakve situacije zaista nisu nepoznanica u evolucionoj istoriji života na planeti Zemlji međutim, ogroman broj organizama nam ukazuje na sasvim suprotan trend. Tako nam, na primer, unutarćelijski paraziti najbolje ilustruju da uspešni organizmi mogu doživeti i dramatična smanjenja složenosti na različitim nivoima biološke organizacije (npr. drastično smanjenje veličine i složenosti genoma). Ova promena je vremenom postala toliko drastična da takvi organizmi više ne mogu živeti samostalno, tj. bez svojih ćelija domaćina. Drugim rečima, evolucija se može shvatati kao progres, ali, samo uslovno, kada se progres mora posmatrati u kontekstu različitih adaptacija kojima se populacije organizama prilagođavaju promenjenim uslovima životne sredine delovanjem prirodne selekcije i drugih evolucionih mehanizama.

Još jedan značajan problem prilikom linearnog ilustrovanja evolucije je i često predviđanje budućeg izgleda ljudi. Iako ovakve slike često imaju šaljiv karakter, one se u celosti kose sa osnovnim evolucionim principom prema kome evolucija ne gleda u budućnost. Drugim rečima, prirodna selekcija ne poseduje mogućnost anticipiranja promena životne sredine stoga i nije moguće selektovati one jedinke koje će u budućnosti biti dobro usaglašene sa životnom sredinom. U evolucionom kontekstu preživlajvaju i uspešno se razmnožavaju samo one jedinke koje su u datom trenutku dovoljno dobro usklađene sa životnom sredinom.

Kako treba da izgleda ilustracija reči evolucija?

Svakako ova slika bi bila daleko složenija u odnosu na previše jednostavnu, linearnu ilustraciju koju danas možemo naći na pretraživačima. Evolucija mora da oslikava veliku biološku raznovrsnost, trebalo bi da pokaže razgranatost i povezanost različitih grupa organizama, mora jasno da pokaže da nove vrste mogu evoluirati od svojih predačkih formi i, što je možda najvažnije, mora pokazivati vremensku skalu koja bi ukazivala na dugu i bogatu evolucionu istoriju planete Zemlje. Pravi grafički prikaz evolucije čoveka trebalo bi da izgleda kao deo krošnje drveta. Na toj krošnji razdvajanje grana koje su vodile evoluciji ljudi i šimpanzi dogodilo se pre oko šest miliona godina. Imajući u vidu da nijedna vrsta osim Homo sapiens sapiens do danas nije preživela, šimpanze predstavljaju našeg najbližeg živog srodnika.